Једна од најлепших станица у Београду, железничка станица у Топчидеру, од октобра ове године престаје са радом. Ово би можда промакло као сасвим обична вест да није реч о железничкој станици која има најнеобичнију историју на читавој српској железничкој мрежи. Свега двадесетак минута вожње од центра Београда, скривена међу растињем, стоји приземна, али репрезентативна грађевина основе облика слова „Т“, са стубовима украшеним волутама на перонској и на уличној страни.

Бурна историја топчидерске лепотице

 Приликом пројектовања пруге Београд–Ниш одлучено је да станичне зграде дуж пруге, са изузетком београдске и нишке, буду скромне и функционалне. Тако је и овде, на другој станици прве српске пруге, изникла обична грађевина без сувишних украса на фасади, како и доликује споредној станици која није предвиђена за заустављање возова вишег ранга. Станицу су, углавном, током летњих месеци, користили београдски излетници, будући да су Топчидер и Кошутњак и у то време били омиљена излетишта становника престонице.

Станица је мирно „живела“ до почетка Првог светског рата, када је, будући да је рад Железничке станице Београд био онемогућен честим бомбардовањима са реке, преузела неке функције главне станице. Одавде су полазиле композиције са  војском и цивилима који су се евакуисали из Београда. Током жестоког бомбардовања Београда, 6. октобра 1915. године, бомбом је погођена и станица „Топчидер“. „Смртно рањена“, остала је да чека крај рата.

Од излетничке до дворске станице

Станица је обновљена после рата. Како је  новостворена држава захтевала нову железничку мрежу, уместо наслеђеног правца север–југ било је неопходно изградити и повезати железницу у смеру исток–запад. Тада се приступило изради пројекта за употпуњавање железничке мреже. Истовремено, започета је и велика реконструкција Београдског железничког чвора који више није одговарао новим потребама.

У склопу радова на реконструкцији, уз саму топчидерску станицу је изграђена зграда дворске чекаонице, а, недалеко одатле, у смеру ка Раковици и Гаража дворског воза. Градња дворске чекаонице на том месту стоји у тесној вези са изградњом Белог двора 1929. године, резиденције краљевске породице. Наиме, закључено је да је путовања краљевске породице и дочек њених гостију лакше организовати са места у непосредној близини резиденције него са београдске станице.

До зграде, у смеру ка Кошутњаку, налазила се зимска башта у којој су, по изградњи Белог двора 1929. године, две адаптиране просторије служиле као дворска чекаоница. Средином тридесетих година, на иницијативу Двора, на месту зимске баште изграђена је дворска чекаоница. Репрезентативна грађевина, са надстрешницама и стубовима, равног крова са балустрадом, служила је као чекаоница – почетна и крајња тачка путовања краљевске породице, дочек и испраћај њихових гостију. Од главног пута изграђена су два приступна пута за аутомобиле, који су се заустављали под надстрешницом са уличне стране, да би угледни путници могли несметано, без излагања сунцу, киши или снегу, да уђу у зграду чекаонице и неометано сачекају укрцавање у дворски воз.

Рушење и поновно уздизање

 Током II светског рата станична зграда у Топчидеру је, поново, погођена и срушена. По завршетку рата, одустаје се од идеје да се станична зграда обнови, па улогу путничке зграде преузима некадашња дворска чекаоница. Ентеријер је измењен – прилагођен потребама путничког саобраћаја.

Станица „Топчидер“, међутим, не губи на значају. Како је гаража дворског воза постала Гаража Специјалног воза, познатог као „Плави воз“, топчидерска станица постаје полазна и одлазна станица за бројна путовања Јосипа Броза Тита. Овде су се у воз укрцавали и бројни државници који су били гости наше земље.

Неколико мирних деценија

 После смрти Јосипа Броза станица полако губи на значају – постаје оно што је и била, споредна станица на прузи Београд–Ниш и Београд–Бар. Скривена у зеленилу, готово да  непозната Београђанима који посећују Топчидер. Без станичне гужве, излетника, радника, ђака, службеника, краљевске породице, високих гостију, председника, свите, само железничари,  покоји воз у пролазу и понеки радозналац, љубитељ и поштовалац историје Београда. Наравно, дух времена прошлих никада није нестао: смех излетника, песма, разговори ђака, шапутање дворских дама. Историја је наставила да живи у овим зидинама и као да чека да изађе и путнику намернику исприча све тајне ове необичне станице.

Како је 30. јуна 2018. године, тачно у 21:40 часова са Железничке станице Београд, у правцу Новог Сада и даље ка Будимпешти отишао последњи воз, топчидерска станица је, као сто година раније, преузела неке функције главне станице. Постала је полазна станица за међународне возове ка Бару, Солуну и Софији. Путничка благајна и чекаоница су смештене у преостали анекс старе станичне зграде порушене 1941. године

Од 1. октобра 2021. године топчидерска станица престаје са радом, а отпрему и прихват возова преузима станица Београд Центар.

Тајанствена лепотица скривена међу дрвећем парка дефинитивно је предата историји.

Фотографије станице Топчидер припадају фонду Железничког музеја и могу се преузети.